Marfi je moj Bog

                                                    

Jednom je neko upotrebio ovaj izraz, i otad mi se često vraća kao mantra.

Često mi ova mantra prolazi kroz glavu.

Naiđe tako dan kad sto posto verujem da čovek mora biti moj Bog jer mi se u toku dana izdešavaju sve stvari koje nedvosmisleno ukazuju na njegovo postojanje.

Tada poželim da usisivač ima duži kabl, da usisam nedostižno mesto, na kojem, gle čuda, čuči pauk.

A ja dotične životinje, vrlo korisne u prirodi, smatram neprijateljem br . jedan

Sad znam šta bi mi odmah posavetovali:“Pa kupi usisivač sa dužim kablom!“

Ma, nema šanse.Pauk bi onda bio dalje.
Ma, neverovatna stvar!

Moraš poverovati.

Pa onda, kada ceo dan maštate o jednom kolaču sa višnjama, koji zaslužujete, posle mukotrpnog vežbanja u teretani, a osoba sa dijabetesom vam ga pojede.
Kad vam hitno treba mobilni, a baterija se ispraznila.
Situacija milion.

Sheryl Crowe je otpevala slično:“Its like a rain on your wedding day“ i nazvala to sve ironijom.

Međutim, kako je jedna pametna voditeljka sa radija primetila-nije to ironija, već paradoks.

Verujete li u Marfija?

Ja da, Bože me oprosti.

Par reči o naslovu

Jel se sećate onih dečijih pitalica "Kaži...kuća?
Pa su postale  skaredne kad su matori počeli da ih koriste, kao u filmu "Kako je propao rokenrol" kada Bata   kaže : "Kaži-Dino.
-Dino.
-Na g.... si zino!"
To mi bila prva asocijacija za naslov.

U podnaslovu bloga sam namerno stavila "Ured za istraživanje ruda  i gubljenje vremena".
Verujem da će se mnogi odmah setiti Alan Forda i pomenutog ministarstva (U kom radi general War i pomoćnik Bert).
Htedoh  sebi da napomenem- ne čačkaj mečke, ne ispravljaj Krive Drine, ne istražuj rude...
Sve dzaba.
Nešto mi ne da mira, pa rekoh, bar ću da osmislim jedan ured gde  ću sve to da radim.
I da mi bude lepo.

A to nije gubljenje vremena, zar ne?

(A možda padne neki dolar?:)

Ko to tamo kupuje diplomu?

Na pretraživaču nađoh i ovaj pojam:"Kako kupiti-diplomu?".
Zna se da se odavno već kupuju diplome, ali uputstvo?Kako je kupiti?!
Sad vas molim da zamislite profil onog ko je ovo otkucao...Je l da malo boli?
Mozak.
I sad taj neko ima cilj da kupi diplomu, jer što bi on bio budala da zagreva stolicu i muči se da mu prolaze godine mlade.Pa da.Što bi komšija Pera bio bolji od njega, evo ga sad radi u firmi kod ćaleta, kao menadzer, naravno, ima i funkciju u opštini, pita se čovek!A nije znao kako treba ni da šutne loptu u osnovnoj!

I taj neko reši da preduzme konkretne mere.Da ukuca lepo u pretraživač, pa da nađe konkretna uputstva, pa nije to samo tako, diploma je u pitanju!
Treba se pripremiti..
Prvo:koverta.I to podebela, pa nećemo da se sitničarimo, obrazovanje je u pitanju!
Šta obući za susret , kakav nastup imati, koji parfem da se stavi?
Nešto od Dolce Gabbane?
Ma, rešena stvar, Dolce će da reši stvar.
I jedan viski.
Pa ljudi smo, majku mu, to je znak pažnje.
A posle, ko zna?
Možda i doktorat?
Ma, za političara to ni ne treba!

Veoma ekstra

Dobro, jel može neko da mi objasni ovaj nesvakidašnji pojam?
Kako je nastao, i od čega je izveden?
"Veoma" je jasno, "ekstra" je jedna fina rečca koja se  odskoro odomaćila u našim krajevima.
Ali, šta je veoma ekstra?
Jel to superlativ?
U tom slučaju bi bilo:Veoma-Ekstra- Veoma ekstra!

Onda izraz koji se odomaćio, prihvaćen i od onih koji se bolje izražavaju, a to je "Svako malo".Na prvo slušanje je zvučalo besmisleno.
Verovatno nastao spajanjem "svaki čas" i "malo po malo".
A u stvari, i nije toliko loše, tj, nema boljeg izraza za to što hoće da se kaže-Da neko "svaki čas malo pomalo".
Pa da.
Ja ne znam drugi.

Majmun radi što majmun vidi

 Svi ljudi, pre nego što to postanu, trebalo bi da imaju jedan ukras za kuću, tačnije figuricu
.I  nju treba da drže na vidnom mestu.
Jer, radi se o jednoj krajnje korisnoj figurici- tri majmunčeta, koju sam prvi put videla na vašaru, kao dete.
Tad mi je ta nezgrapna kičasta figura delovala besmisleno.Za umetnost sigurno, ali nosi korisnu poruku:
Jedan je stavio (šape? ruke?) preko ušiju, drugi preko očiju, treći preko usta.
Tek sam kasnije shvatila poruku majmunskih rođaka:Ćuti!Pokri se po ušima!Ne vidi i ne čuj!

Kad postaješ čovek ovo je figurica koju treba da kupiš.
Da te podseti da ne čuješ i ne vidiš.A bogami i ne pričaš.Mislim, laprdaš.
Ni o sebi ni o drugima.I najdobronamerniji savet ne može uvek biti tačan i primenjiv.Posebno kad nije tražen.
Inače, ova figurica može biti i idealan poklon osobama kojima želite nešto da poručite.
Al ne slušajte vi mene.
Poslušajte majmunče!

Valkyre

Posmatrajući sopstveni život, onako, sa strane, primećujem puno sličnosti sa kakvom epskom sagom.
Da može da se snimi, sigurno bi, u najmanju ruku, trajao kao Vagnerova opera, vasceli dan
.Mnoštvo likova, međusobno isprepletanih, tako da im je imena nemoguće  zapamtiti "per se" već su vezani za neku radnju koju "obavljaju" u toj operi.( Tako nešto se zove lajtmotiv, ili kako je Vagner voleo da ih zove-Grundthemen.
Ipak, iz tog mnoštva se oblikuje velika grupa  sporedno-sporednih, malo manja od nje, ali isto tako impozantna grupa-  sporednih, i najmanje grupa glavnih likova.
I tematika mi je bliska-dramski zaplet oko ljubavi, strasti, finansija i saobraćaja.
Samo bez orkestra.

127 sati

Odgledah ovaj film nasamo, a njegova kamerna monodramska forma (jedan lik preživljava ličnu dramu) to i traži, da čovek sam odgleda i potpuno sam (pre) živi 127 sati.
Sam početak filma predstavlja glavnog lika, koji planinari opasnim kanjonima, kao frivolnog dečka, željnog avanture.Susreće on i neke devojke-kamperke-ali dalje neumoljivo nastavlja sam, u istom bezbrižnom maniru.
Ali ne zadugo.
Nakon pada, kroz tesnac unutar planine, on biva sasvim priklješten, i ovaj šok potpuno menja celu atmosferu.
(Ne mogu,a da se ne setim one basne,gde se neka životinje priklještila kad je htela da dohvati sir).
Tačnije, samo mu je desni dlan priklješten, bez ikakve mogućnosti da ga izvuče- i on sada ima napretek vremena za razmišljanje, čekajući sporu smrt.
Ali, on je ni jednog trena ne čeka-dohvatio je kameru-ironija tehnološke sudbine, gde mu je mobilni?-i počeo da beleži svoje preživljavanje.I to uz takav optimizam!Koji ni za trenutak ne jenjava, samo ga iscrpljenost obuzima.
Prinuđen je da pije sopstveni urin, pa i to radi sa humorom.

Čitav život mu prolazi pred očima.Počinje da shvata gde je sve grešio.Sada sve jasno vidi
Ali, da bi nastavio da živi, on mora da iseče svoju ruku, da bi mu telo živelo.
On to radi.
I preživljava.
Epilog je američki hepiend, iako moguć, ali sama radnja mi je poput srpskog usuda.

Uvek smo bili kuražni, da ne koristim težu reč.Neki od nas i mnogo frivolni.
Onda smo se neminovno priklještili u tesnac.
Bili smo zahvalni kada padne kiša, žedno smo kupili svaku kap sa neba.
Ali, ruka je morala biti odsečena.Da bi nastavili dalje. Da bi telo živelo.
I, da li nas čeka hepiend?

Nepremostive razlike

Čitajući štampu,ili elektronske medije o večitoj i neiscrpnoj temi o odnosu žena i muškaraca(da ne kažem međuljudskih odnosa) postajem sve zbunjenija.
S jedne strane sami saveti-Te kako zavesti muškarca,očuvati ga,prezervirati i sačuvati(ima ih više,jer se ženski časopisi dobro prodaju,a do tad su nam prodavali bajke).

Pa onda naslovi tipa "Šta žene žele","Kako je zadovoljiti" i sl.
Ispade da su i muškarci i žene nekakve troglave aždahe kojima treba obazrivo prilaziti,uz dobro pripremljene strategije.A ako to ne upali,uvek imati plan "B".Tako da ste emocionalno uvek pokriveni.Pa da.A onda se pitaju zašto tolika površnost u vezama,brakovima,odnosima.
Ne mogu a da ne poverujem da  je ovo zapljuskivanje "A la Draga Saveta" sa medija makar malo uticalo na ionako sve prisutniju otuđenost polova.Pothranjuju.Plaše.I prodaju.Sell,sell,sell!Živela Amerika!
(Kad samo pomislim da sam je u tinejdžerskim danima obožavala!).
A sada shvatam njenu monetarnu pošast-Što reče Kusta-voda je već ušla na brod,sada nam preostaje da začepljujemo rupe gde to može.
Al da ne širim temu o globalizaciji,ovde,to ću drugi put.

Elem,večiti muško-ženski odnosi....E,pa ljudi,nema gotovog recepta!I to je čitava filozofija.Svako,ali baš svako emocionalno davanje nosi sa sobom rizike.Pročitajte Skota Peka "Put kojim se ređe ide",ok,i to je popularno štivo,ali bar svakako vrednije od kojekakvih napisa koji vređaju inteligenciju.

Ponekad pomislim-ako je već do novca,a oni imaju sve odgovore na ljubavne probleme-zašto se ne zaposle kod ovih zverki koje se se svaki dan razvode uz nezaobilazno:"Nepremostive razlike""

Postoji Tajna Vještina-biti jedno za drugo...

Slušala sam ove stihove sa mužem,koji obožava Gibonnija(Jel sa 2 n?)
Moram nerado da priznam da mi ga je on,zapravo,"otkrio".Sramota kad se bavim muzikom.

Dok je on uživao u ovoj sofisticirano-popularnoj muzici,ja sam mozgala:Jel me uvod podseća na Roxette-ov čuveni patetični hit-singl 80-tih(na koji sam inače i ja "otkidala" kao klinka)"Listen to your heart?"
Inače,baš mi je bilo smešno kad je jedna Violeta uporno pevala "Listen do your heart"...

Sada mi izgleda kao da me Gibonni  vraća u romantičnu prošlost 80-tih.
Neoromantičar

.Toliko je dobar,da ni jednog trenutka ne pretenduje da bude patetičan,iako se na prvo(ma,i na više slušanja!)
tako čini.
Inače,ja sama nisam nikad bila zaljubljenik u bilo kakve vrste romantike(sem klavirskih minijatura Šopena i ruskih romana).

A tek današnji neoromantizam počevši od Sergeja Ćetkovića(dobar je dečko,al..)pa do "Ranjenog orla"-gde se i sam reditelj distancira(Nije on čitao Mir-Jam,al eto,omaklo mu se)!

Da se vratim na Gibonijevu poetiku,da me ne povuče kritika,pa završim spikom o globalizmu,kulturi mase,populizmu.

Ja sam mislila da je sa romantikom odavno završeno i da će je samo raznorazni secirati i prilagođavati masovnom ukusu za šaku dolara.
Al ne lezi vraže.
Da li za pravu-Novu-romantiku-ima nade?

"To su priče za djecu,u koje ne želim sumnjati" ....