Odgledah ovaj film nasamo, a njegova kamerna monodramska forma (jedan lik preživljava ličnu dramu) to i traži, da čovek sam odgleda i potpuno sam (pre) živi 127 sati.
Sam početak filma predstavlja glavnog lika, koji planinari opasnim kanjonima, kao frivolnog dečka, željnog avanture.Susreće on i neke devojke-kamperke-ali dalje neumoljivo nastavlja sam, u istom bezbrižnom maniru.
Ali ne zadugo.
Nakon pada, kroz tesnac unutar planine, on biva sasvim priklješten, i ovaj šok potpuno menja celu atmosferu.
(Ne mogu,a da se ne setim one basne,gde se neka životinje priklještila kad je htela da dohvati sir).
Tačnije, samo mu je desni dlan priklješten, bez ikakve mogućnosti da ga izvuče- i on sada ima napretek vremena za razmišljanje, čekajući sporu smrt.
Ali, on je ni jednog trena ne čeka-dohvatio je kameru-ironija tehnološke sudbine, gde mu je mobilni?-i počeo da beleži svoje preživljavanje.I to uz takav optimizam!Koji ni za trenutak ne jenjava, samo ga iscrpljenost obuzima.
Prinuđen je da pije sopstveni urin, pa i to radi sa humorom.
Čitav život mu prolazi pred očima.Počinje da shvata gde je sve grešio.Sada sve jasno vidi
Ali, da bi nastavio da živi, on mora da iseče svoju ruku, da bi mu telo živelo.
On to radi.
I preživljava.
Epilog je američki hepiend, iako moguć, ali sama radnja mi je poput srpskog usuda.
Uvek smo bili kuražni, da ne koristim težu reč.Neki od nas i mnogo frivolni.
Onda smo se neminovno priklještili u tesnac.
Bili smo zahvalni kada padne kiša, žedno smo kupili svaku kap sa neba.
Ali, ruka je morala biti odsečena.Da bi nastavili dalje. Da bi telo živelo.
I, da li nas čeka hepiend?
Sam početak filma predstavlja glavnog lika, koji planinari opasnim kanjonima, kao frivolnog dečka, željnog avanture.Susreće on i neke devojke-kamperke-ali dalje neumoljivo nastavlja sam, u istom bezbrižnom maniru.
Ali ne zadugo.
Nakon pada, kroz tesnac unutar planine, on biva sasvim priklješten, i ovaj šok potpuno menja celu atmosferu.
(Ne mogu,a da se ne setim one basne,gde se neka životinje priklještila kad je htela da dohvati sir).
Tačnije, samo mu je desni dlan priklješten, bez ikakve mogućnosti da ga izvuče- i on sada ima napretek vremena za razmišljanje, čekajući sporu smrt.
Ali, on je ni jednog trena ne čeka-dohvatio je kameru-ironija tehnološke sudbine, gde mu je mobilni?-i počeo da beleži svoje preživljavanje.I to uz takav optimizam!Koji ni za trenutak ne jenjava, samo ga iscrpljenost obuzima.
Prinuđen je da pije sopstveni urin, pa i to radi sa humorom.
Čitav život mu prolazi pred očima.Počinje da shvata gde je sve grešio.Sada sve jasno vidi
Ali, da bi nastavio da živi, on mora da iseče svoju ruku, da bi mu telo živelo.
On to radi.
I preživljava.
Epilog je američki hepiend, iako moguć, ali sama radnja mi je poput srpskog usuda.
Uvek smo bili kuražni, da ne koristim težu reč.Neki od nas i mnogo frivolni.
Onda smo se neminovno priklještili u tesnac.
Bili smo zahvalni kada padne kiša, žedno smo kupili svaku kap sa neba.
Ali, ruka je morala biti odsečena.Da bi nastavili dalje. Da bi telo živelo.
I, da li nas čeka hepiend?
Нема коментара:
Постави коментар